Ivan Babejić

Robin Hud iz Homolja

Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da veceg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treci su skloni da veruju da je istina negde izmedu.

Da nije bilo publiciste Voje Marjanovica iz Kuceva i njegove knjige "Gorski car" (doživela i trece dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) cuveni homoljski hajduk Ivan Babejic, roden u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajduckog "poglavice" u ovom delu Srbije ostaje za vek -vekova da se pripoveda Izmecu mita i legende linija je tanka.

Ko je zaista bio Ivan Babejić?

Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vracara, po nuždi i potrebi "babica" Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Bice prava 'ajducina!

Babejićevi potomci

Ivan Babejic zvanicno nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povucen dak, ratovao je u srpskoj vojci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejic je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovceg stavljena je odeca i druge stvari "pokojnika" za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejic, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejic pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim ocima da je to on glavom i bradom, da li je prividenje ili stvarnost. U kuci je nastalo slavlje. Medutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu. Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na cuvanje porodici Babic u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.O ubistvu Babejicev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Cuprije da bi ga svet video. Za Babejicevo ubistvo njegov ubica Miša Ilic dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kucu mesecima je cuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejicevih jataka. U Cupriji je Ilic od tih para kupio veliku i prostranu kucu.U Marjanovicevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejic hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može prepisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih videnijih bogataša u istocnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejic nije mogao mirne glave da dozvoli da mu "prljaju ime", svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanovic koji je godinama prikupljao sacuvane lokalne price i usmene legende o cuvenom hajduku, nije imao milosti.Uvek se pridržavao svog pravila: "Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina". A da cudo bude vece, najverniji i najbolji Babejicevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagradivane, i u dukatima i u "naturi", u postelji. Bogate seljake i trgovce Babejic je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tacno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usudivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i misticnog Homolja. Babejic je, kažu neki izvori, imao prijatelje i medu sreskim nacelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Cupriji, Jagodini… 

Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i cestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obucen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajuci svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noc prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovackoj banji.U Beogradu je rucavao po najpoznatijim kafanama ostavljajuci im ispod tanjira svoje inicijale. - Novinari toga vremena predstavljali su ga kao obicnog ubicu i pljackaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kuci svog vernog jataka Miše Ilica u selu Paljene kraj Cuprije, gde ga je bogati domacin i ubio, pucajuci u Babejica kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanovic.

Da je bio samo pljackaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a prica o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejicu, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje nijedan zlocin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.

Tweet