Ево две приче из народа о расковнику:
Деда Дина из Копривнице крај Ниша је рођен крајем 19.века и поживео добрих 95.година.Он је био први који ми је објаснио да постоји више врста расковника. Расковник је спој између светлости и таме ,добра и зла,овземаљског и оноземаљског...
Мене занима онај који сва врата откључава,то је мушки расковник.Рекао ми је да он расте до 20 центиметара висине,да му је лист сличан листу детелине,само издуженији а цвет у облику ракете беле боје.
Постоји и женски који чува и затвара врата.Он је нешто нижи од мушког,цвет му је у облику лале с тим што је свака латица различите боје-дугине боје.Расте у шуми далеко од људи, где певац не пева,где куче не лаје.Ако не знаш како да га нађеш а знаш где се неко обесио,иди следеће године на то место и наћи ћеш га . Тада сипај око њега освештено црно вино и користи дрвене алатке док будеш чистио земљу око њега.Пре самог чупања ,добро затвори уши јер јако писне, могу да ти прсну бубне опне.
Чувај га у воску.
Мој пријатељ из Влашког краја испричао ми је следећу причу:
Деда је знао многе приче о расковнику и са својим унуком,мојим пријатељем, нашао је легло јежева.Јежићи су још сисали.Када је мајка отишла да тражи храну,њих двојица су оградили јежеве кочићима. Чекали су је да се врати.Деди је искрсао неки посао,морао је по стоку.Унук је остао. Имао је спремљену секиру коју је хтео да употреби да би убио јежицу и узео јој расковник.У неко доба изашао је напоље „по ради себе“,срећом по њега јер је чуо лупњаву и ломљаву. Кочеви су одлетели на све стране.Када је дотрчао,није нашао ни јежицу ни јежиће.
Не препоручујем да тражиш и имаш расковник ако не знаш како се поступа са њим.
Skupi
Najava
Skupi
Još nema oglasa.
ДВЕ ПРИЧЕ О РАСКОВНИКУ ИЗ НАРОДА
Skupi
X
Skupi
http://www.google.com/imgres?imgurl=...QEwAQ&dur=4085
Trazite ga na stenovitom terenu i samo mesec dana u godini,,posle mu se lisce menja i nije lako za pronaci...Ko ga nadje,,,neka dooobro vodi racuna sta radi,,koliko moze u zivotu da pomogne toliko moze i zla da napravi......Tako legende kazu.Npr zasecete od palca dole ono zadebljanje i tu ubacite parce raskovnika,,protiv lisica i bukagija ,,,tako legenda kaze
Варљивост и привлачност мандрагоре нагоне нас да се упитамо да ли је она магија или мит, отров или лек, надахнуће или варка. Прави одговор вероватно лежи негде у средини, а несмањено занимање како лаика тако и научника оправдава сву њену тајанственост и моћ.
Пролећна ноћ, млад месец. Поноћ је. Читаву годину се чека тај тренутак. Одлази се до места где је неки разбојник обешен. Испод вешала налазиш биљку која личи на капицу дворске луде и за коју се пре може рећи да вири из земље, него да из ње расте. Хвата се и повлачи свом снагом. Биљка се опире, ужасно вришти, покушава да се укопа што дубље у земљу. Постоји веровање да је вриска тако снажна, продорна и непријатна да може да изазове смрт онога који је вуче. Зато се често не хвата рукама, већ се везује псу за реп. Пас се потом дозива, а кад извуче биљку с кореном одмах угине. Пошто се извади корен из земље, пажљиво се узима у наручје, мази се и пази. Наиме, ишчупани корен има облик човечуљка и личи на мушкарца или жену. Копрца се све док га не однесеш кући и сместиш у креветић. Тад му се на лице утисну две бобице клеке (Juniperus communis) уместо очију и раскошно се обуче. Тако корен оживи и почну да му расту чекиње уместо косе. Сваке суботе се купа у вину. Човечуљак од мандрагоре расте, али никад не прелази узраст трогодишњег детета. Уз то је ђаволски зао и пакостан. Застрашује људе, чини свакојаке подлости и уз то се смеје дивљачки. Једина корист од њега је што зна где је закопано благо, тако да онај ко га има долази до баснословног блага....